Српски обичаји о црквеним празницима – предхришћански слојеви у народној традицији! Саша Срећковић

Специфичност српског народа је породична слава, бројни обичају попут слављења Ђурђевдана, Светог Јована Претече, Петровдана. Ту спадају и обичаји молитве у селу Вртовац код Књажевца, изливања и паљења ратарских свећа у селима у околини манастира Троноша, паљење петровданских лила – лилање, чување Христовог гроба и други. Ово је вид нематерјалне културе, која је регистрован у Националном комитету за нематерјално културно наслеђе.

-На празник Светог Јована Претече, треба се уждржавати од било каквих активности у пољу и појединих кућних послови, јер на тај дан може доћи до невремена, олује, громове. У јужној Србији је овај празник зове Грмодол. Петровдан има комплесне обичаје. Код српких обичаја имамо више слојева веровања од прехришћанских словенских до хришћанских елемената. Према народним тумачењима, када су свеци делили надлежности, Светом Петру је припало вино, пшеница и кључ од царства небеског. Такође њему припадају сазвеђа Млечни пут, Лабуд и небески крст. Свети Петар доноси и добар род, а деци у загробни живот доноси јабуке, па зато постоји веровање да се јабуке једу од Петровдана, каже етнолог Саша Срећковић.

Један обичај је за Петровдан је и спаљивање лила. Лиле се лескове гранчице шири од једног метра, у који се умеће сасушена трешњина кора која се стави у процеп. Има више симболике плодност усева , стоке берићет заједнице. Народ је веровао у чистиличку улогу ватре која је гонила зле духове и силе. Да би се спечила болест стоке и усева, палиле су се лиле у носиле у круг, који је симболизовао да све што се налазило у кругу, биће заштићено. Ово су пагански елементи у обичају.

-Прослава Ђурђеревдана има две форме као породични светац заштиштник и као сеоска слава за сточарске заједнице, која се практикује у селу Вртовац код Књажевца. За време тог празника се као животињска жртва приноси младо јагње. Домаћин сеоске славе кога бира село – колачар доноси жртву у локалну капелу. Долази и свештеник који освешћују славу. Присутна је жена која је окићена цвећем -планинка. Припрема се обредни колач у име целе заједнице. У новије време у селу Вртовац се организије се сабор који се мотивише очување локалних обичаја, напомиње етнолог.

Изливање и паљење рататских свећа се практикује као обичај у Јадру. То је крај где је одрастао Вук Стефановић Карађић који се школовао у манастиру Троноша. Локални ратари током ускршњег поста прикупљају поклоне да би се излиле те свеће. Дарови су у воску или у новцу . Оне се у уочи Васкрса на Велику Среду се изливајуу, затим следећи дан износе у манастирској порти у Троноши и чувају се до следећег Васкрса.

-На Лазареву суботу, уочи Васкрса , када је Христос оживео Лазара се упражњава Лазарице женски обичај који се практикује у целој Србији. То се дешава у Лазаревој кући, постоје две лазарке, старије девојчиће од 15 година, које певају обредне песме и добијају за то дарове, објашњава, господин Срећковић и додаје
-Чување Христовог гроба се дошао из Врличке Крајине из Далмације и учврстио се међу Србима који су дошли током периода када су насилно исељени из својег родног краја и током колонизације у XX веку . Ово је симболчни обичај којим младићи у својим личким ношнама долазе на Велики петак са харамбашом и чувају Христов гроб. Стажа се мења на неколико сати све до поноћи и почетка најрадонијег празника Васкрса, вели наш саговорник.

Бела вила је празник који се изводи на трећи дан Васкрса углавном на у Великој Хочи на Косову и Метохији. То је народно глумовање, које мештани овог дела Србије практикују. Младићи са дугачким штаповима лове симблички дивље коње, да би се довели на пијацу. Онда долазе трговци који оцењују какав је који коњ, кога желе да купе. . Други део обичаја је грађање града , момци се пењу на рамена и граде малу кулу која симблизује град.

-Женидба Краљевића Марка још једна обичај са Косова и Метохије – покладна свадба која се пратктује за време ускршењег поста који је адекватан карневалима на западу. Тај дан се зове прочка. Направи се народна поворка коју предводе вучари. Постоје обредни карактери: Краљевић Марко, млада, кум, девер, стари сват, гочобија, барјактар и сви су маскирани у животњска крзна пролазе кроз село , напомиње познавалац српских обичаја.
Вертеп је обичај настао у Срему. Тај игроказ је настао из луткарског позоришта Украјинаца и Русина. Прича се прича о рођењу Исуса Христа, доласку три мудрца који су пратили звезду и најавили рођење божјег сина, али је прилагођења деци.

-Постављање крстова времена на путу је део обичаја који говори о гостољубивости Срба , али га користе и суседни народи. Они се практикују почетком маја, пре Ђурђевдана. Крст се поставља на расксници, поред њиве, пута и представља заштиту путника. Тај велики крст се украшава с мањим крстовима, пешкирима, флашама вина и ритулана заштита од невремена, дочарава етнолог.