СПЕЦИЈАЛ

Св Мардарије душа Светињом осољена!

2 године ago ХелмКаст Уредник

Св Мардарије (Мардарије Ускоковић) (Корнет, 22. децембар 1889 — Ен Арбор, 12. децембар 1935) био је први епископ америчко-канадски. Прибројан је лику светих на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2015. године као Свети Мардарије Љешанско–Либертивилски и Свеамерикански.

Митрополит Србије Димитрије му је услишио молбу да се замонаши. Пјешице одлази у Студеницу 1905. године гдје је замонашен 19. марта 1906. године. У Студеници је боравио годину и по дана, након чега се због даљег школовања упутио у Москву. Сљедећих дванаест година проводи у Русији. Првих осам мјесеци проводи у Српском подворју у Москви. Постаје познат у високим друштвеним круговима. У септембру 1907. је наставио школовање у Богословској школи у Житомиру у западној Украјини. Тада је имао седамнаест година. Након двије школске године, на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску духовну семинарију у главном граду Молдавије. 1908. постаје јеромонах, а чин синђела је добио 1912. године. Семинарију завршава 1912. године са најбољим оцјенама. У Кишњеву је као синђел помагао дјеци сиромашних родитеља. Освојио је симпатије народа проповједима и добрим дјелима. Основао је Савез за борбу против дјечије смртности у Русији и за неколико недјеља је у Кишњеву скупио неколико хиљада рубаља. Није волио раскошне пријеме аристократије. У Кишњеву је провео три године, а при трајном одласку из града је од народа добио за успомену златни крст и иконе. Поред православаца, свечано су га испратили и припадници јеврејске, јерменске и другх вјероисповјести, што је био преседан у историји руске цркве.

Сљедећих пет година проводи као јеромонах у Александро-Невској лаври. Примљен је у Петербуршку духовну академију. Иако му је остала још једна година студија, при избијању Првог свјетског рата, одлази у Ниш да буде са својим народом (Београд је био под опсадом). Стигао је прве недјеље августа 1914. и прво се јавио београдском митрополиту Димитрију. Митрополит је сматрао да би он био кориснији да се врати у Русију. Након повратка у Русију, почео је серију предавања о свесловенском уједиењу, што је било у директној опречности са тадашом европском политиком. У љето 1915. повјерена му је мисија обиласка ратних заробљенике на ријеци Волги, планини Урал, на Кавказу, у Сибиру… Заробљенике словенског поријекла је надахњивао словенофилским идејама. Свештеносинђел црногорске митрополије је дипломирао 1916. на Петроградској духовној академији. У истом граду је изучавао и црквено право на Правном факултету. [2]

Григориј Распућин га није волио и више пута га је клеветао. Због тога је пребачен у најзабаченију сеоску семинарију на Кавказу. Ту остаје годину дана, до избора за делегата донских Козака 1917. године и учешћа у Сверсуком црквеном сабору у Петрограду, када је за патријарха изабран Свети Тихон Исповједник. Током школовања у Русији обишао је најпознатније руске манастире као и Цариград, Свету гору, Атину, Солун… На дан када је Аустроугарска објавила рат Србији началствовао је на литургији у Јерусалиму у Храму гроба Господњег. Записао је касније да је то сматрао Божјом вољом, да баш он као Србин из Црне Горе служи на Голготи, када је нападута његова земља.

Из бесједе изговорене у Житомиру 28. септембра 1908. године се виде његови, тада акетуелни политички ставови. Босна и Херцеговина су му двије највише, најбоље српске покрајине-провинције, припојене Аустроугарској, а Србија и Црна Гора су му двије братске, једнокрвне, једноплеменске и једновјерне независне српске државе, које стају у заштиту своје поробљене браће у БиХ. Подјенако користи називе српски народ и српско племе. Српски народ је без обзира на све невоље и сталне крваве борбе успио опстати и сачувати своју православну вјеру и националност, али апелује на Русију да помогне Србима, да политички не пропадну. Никола И Петровић Његош и Петар И Карађорђевић су му два српска господара.