Рат у Сарајеву 1992-1996

У 44. емисији Разбуђивање угостили смо Душана Шеховца предсједника удружења “Истина и правда” из Сарајева.

Душан Шеховац је Србин који је рођен у Сарајеву 1951. године. Све до осмог кољена његови преци су рођени у сарајевским насељима. Он је одрастао на Илиџи, док су његови деда, прадеда… из Трнова.Завршио је Факултет Политичких Наука у Сарајеву (смјер: социологија), где је као одличан студент наставио своју каријеру.

До почетка маја 1992. године Шеховац је долазио на посао. Међутим, када су муслиманске паравојне формације “Зелене беретке” и “Патриотска лига” блокирале град и ограничили кретања… уз истовремено психо-физичка малтретирања, пљачку, убиства, силовања Срба.

Како Шеховац у емисији Разбуђивање наглашава, тада је дошло до подјеле сарајевских насеља по националном кључу. Тамо гдје су Срби имали већину они су прогласили Српско Сарајево, док су муслимани имали своју зону коју су контролисали. Алијини бојовници су у свом дијелу града имали ниску од преко 125 концентрационих логора гдје је хиљаде Срба Сарајлија било утамничено, а један дио и свирепо убијен. Уствари, многи муслимански заповједници као што су: Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Празина, Исмет Бајрамовић, Алишпаго Зулифкар… који су окупљали око себе пробисвјете и ликове са маргине људског друштва (алкохоличар, коцкари, силеџије, лопови…), имали су своје зоне одговорности гдје су оснивали казамате за монструозна иживљавања над Србима цивилима, који су остали у њиховој зони града, јер су ту имали куће, станове, имања.

Такође изнад Сарајева у насељу Богушевац, паравојна група око злогласног криминалца Мушана Топаловића звани Цацо је доводила Србе и бацала их без милости. Није позната тачна бројка бачених у ту јаму Казани, али свакако да се не ради о малом броју жртава, већ је ријеч о стотинама Срба.

Такође Шеховац је први пут посље скоро три деценије разбио муслимански мит о ткз. Опсади Сарајева који је одзвањао свјетски медијима, тако што је нацртао мапе сарајевских општина гдје се јасно види да су опсаду Сарајева заправо извршиле муслиманске ратне јединице лојалне Алији Изетбеговићу јер су они запосједали већи дио сарајевских брда и планина: Игман, Бјелашница, Ормањ, Волујак, Трескавица… као и сљедећа општине: Трново (75%), Хаџићи, Нови Град (50%) Стари Град, Ново Сарајево, Центар.

Поред свега тога, Шеховац наводи и подакте о људима који су се борили под знамењем ВРС, а који нису имали пребивалиште у пријератном Сарајеву, њих 620 није имало… остали су сви били Сарајлије. Тако да је са тим податком разбијен мит како су Срби из Републике Србије долазили да “отимају муслиманску земљу”.

Кућа Душана Шеховца је била на 300 метара од прве линије фронта, па ипак он није напуштао родну Илиџу са породицом све вријеме ратних дешавања. Слично као и остали дијелови Српског Сарајева Илиџанци је страховали од муслиманских граната и снајпера који су редовно вребали сваку прилику да убијају Србе цивиле.

Муслиманске снаге су иначе имале током 1992-1995 преко 35 жестоких офанзива на дијелове Сарајева под контролом ВРС, а највећи притисак је био на општину Илијаш, јер су рачунали да ће тако направити обруч око осталих дијелова и уништити их. Међутим, и поред бројчане и техничке надмоћи они нису успјели у својим намјерама, а борци Сарајевско-Романијског корпуса су све издржали што их сврстава у дивјунаке Отаџбинског рата.

У емисији Разбуђивање, Душан Шеховац се осврнио и на један детаљ непосредно по завршетку рата, а то је егзодус сарајевских Срба почетком 1996. године. Наиме, када је потписан Дејтонски мировни уговор у Америци 21. новембра 1995. године, обнародовано је да пет сарајевских општина (Илиџа, Илијаш, Вогошћа, дио Хаџића, Грбавица) враћа се под муслиманску контролу. Сарајевски Срби су ову одлуку равну издаји лоше примили и отпочео је велики талас протеста. Ипак, током фебруара и марта 1996. године у колонама пут беспућа отишло је преко 120.000 Срба, већином у Зворник, Бијељину, Требиње, Горажде, Братунац, Пале… Тако је и настао нови град – Источно Сарајево.

Посљедњих година муслиманске власти у Сарајеву покушавају да на све начине сакрију злодјела која су учинили припадници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине. На примјер, на таблама гдје су пописана имена жртава српске националности, не говори се и није написано ко их је убио, већ само да су то “жртве ратних дешавања”, док на таблама за муслиманске жртве редовно се ставља да су то “жртве српског фашистичког агресора” и сл. Такође, на постављеним таблама у Сарајеву долази до фалсификовања историје и истине у смислу да имена Срба се стављају као муслиманске жртве.

Данас, Душан Шеховац живи на Илиџи, гдје проводи своје пензионерске дане. Основао је удружење “Истина и правда”, које је прије пар мјесеци први пут испред некадашњег државног концентрационог логора у Тарчину обиљежило 25. годишњицу од затварања злогласног муслиманског логора “Силос” гдје је утамничио преко 600 Срба, а који је постојао 1.355 дана.

Иначе ово није честа пракса да градске власти Сарајева дозвољавају овакве обреде јер муслимански екстремисти стално праве проблеме, што често доводи и до физичких сукоба. Покушавају да застраше Србе који би на миран начин да обиљеже своја стратишта.