Teже нам је сада одбранити Кошаре него 1999.

У 40. емисији Разбуђивање гостовао је Душко Шљиванчанин пуковник у пензији и некадашњи командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије.

Душко Шљиванчанин је Србин, рођен 1965. године у подно Дурмитора у селу Крш, општина Жабљак (Црна Гора). Основну школу је завршио у родном мјесту, а средњу економску школу у Подгорици. Војну академију је уписао 1984. године у Сарајеву. Службовао је у више гарнизона. Прво Ниш, онда Куршумлија, па Урошевац и на крају долази у Ђаковицу. Западни дијелови Метохије су деценијама раније у Брозовој Југославији словили као тврдо језгро албанског иредентизма и сепаратизма.

Душко Шљиванчанин је тако започео своје гостовање у емисији Разбуђивање тако што је поздравио ратне ветеране, односно своје саборце са Косова и Метохије.

Касније је наставио причу о Боју на Кошарама који је имао своју пред фазу, а то су окршаји са албанским терористима још од марта 1998. године у ђаковичкој општини. Већ у љето исте године ти сукоби су поприлили облик слабије копнене инвазије. Тада су против југославенске војске дјеловали само припадници Окупаторске Војске Косова уз мању помоћ Војске Републике Албаније, али без успјеха.

Пуковник Шљиванчанин наводи и то да су западни ментори у јесен 1998. године увидјели да њихови пулени не могу сами да остваре замишљени циљ, а то је отимачина јужне србске покрајине, па су ријешили да се и они умјешају. Прво су послали посматрачку мисију ОЕБС-а који су званично имали задатак да утврде смањење војно-полицијских снага на Косову и Метохији. Међутим, то је била класична шпијунажа којом је руководио Вилијам Вокер. Такође, они су постављали радио-локаторе за навођење ракета “Томахавк” и сл. Поред тога, Вокер је морао да нађе “разлог” за агресију… посље више покушаја, нашли су је у Рачку 16. јануара 1999. године.

Како су пропали преговори у француском Рамбујеу фебруара 1999. тако је наредног мјесеца започета агресија НАТО пакта на Србију и Црну Гору 24. марта 1999. док је мисија ОЕБСА, два дана раније повучена са Космета.

Душко Шљиванчанин је дао добру анализу тадашње ситуације у којој се Србија нашла и повукао паралелу са оном ситуацијом из 1914. године тврдећи да је сада положај Србије био далеко тежи.

Прво, све и један наш сусјед је дао своје небо да авијација НАТО пакта има пролаз за своје смртоносне ескадриле. Друго, руковдство друге чланице југославенске федералне јединице Црне Горе је вршило опструкцију и дистанцирало се од политике Београда. Треће, у том моменту нашу отаџбину је напала најјача војна сила од 14 држава, чланица НАТО пакта, иако Југославија није напала ниједну чланицу Северноатланског савеза, нити их је угрожавала. Четврто, руски предсједник Борис Јељцин је у телефонском разговору са Билом Клинтоном, америчким председником, навео како неће помагати Србе на Балкану приликом агресије.

Свега двије седмице након почетка НАТО агресије, која је почела са варварским бомбардовањем, креће и копнена инвазија из Албанске Републике, која је носила шифровано име “Стрела”. Био је то почетак страшне и крваве битке у широј зони карауле Кошаре. Тај први жесток удар су на Велики Петак 9. априла 1999. године примили војници граничари из 53. батаљона. Како Шљиванчанин наводи у емисији, однос нападача и браниоца је био скоро 10:1 пошто је преко 1000 албанских терориста и помагача кренуло у напад. Прво је усљедила варка на караулу Морина са циљем да се одвуче пажња и снаге, а онда жесток удар на караулу Кошаре, гдје је било само 130 војника, а ту се рачуна и помоћно особље… Његово мишљење је да је тај први удар кључан и да је разлог успјеха лежао у томе што су граничари имали одличну обуку (слично као специјалне јединице), а и морал им је био на завидном нивоу.

Пар дана касније команда Приштинског корпуса шаље на испомоћ у зону Ђаковице 125. моторизовану бригаду под командом генерала Драгана Живановића. Дијелови те бригаде су послати изнад села Батуша према караули Кошаре гдје су их чекале бројније снаге ОВК и НАТО специјалаца. Такође, касније долазе на испомоћ и дијелови 72. специјалне бригаде, 63. падобранске и батаљони Војне полиције. Врло брзо је одбрамбени бедем ојачао са наше стране и услиједиле су крваве борбе у којој је било губитака на обје стране. Агресори су такође имали велико премућство не само у бројности пјешадијских формација, већ и авијацији и артиљерији. Но, и поред тога они нису успјели да продру ни до Батуше, а камоли до Ђаковице, Пећи или Приштине, што им је био план.

У току Боја на Кошарама са наше стране је погинуло око 108 војника, а Душко Шљивачнанин је навео и имена двојице јунака: Иван Васојевић Јагуар и Предраг Пеђа Леовац. Када је битка завршена у јуну 1999. године цијели 53. гранични батаљон је у складу са Војно-техничким споразуом из Куманова се измјестио у Брус подно Копаоника, у Расински округ гдје су од цивилних власти имали све почасти.

У емисији Разбуђивање пуковник Душко Шљиванчанин се осврнуо на културу сећања, односно на све оно што се дешавало у претходних 22 године.

Навео је како током 12-годишње владавине демократских странака дошло до растурања наше војске, пензионисања наших прослављених команданата, а такође су највиши војно-полицијски генерали и официри послати у Хашки Трибунал да им се суди. Поред тога, у јавности су термини као што је агресија замјењени са “војна интервенција” и сл. Ратни ветерани су више од десет година потпуно игнорисани. Ситуација се мало на боље промјенила након 2012. године. Војска је почела да се реорганизује, враћени су термини агресија и бомбардовање, организоване су свечане академије итд… Од скоро се “Битка на Кошарама” нашла у школским уџбеницима за 8. разред. Навео је позитивне примјере, као што је документарно-играни филм Слађане Зарић снимљен 2019. године “Ратне приче са Кошара”…

Док са играним филмом који је рађен по сценарију Балша Ђоге није ни мало задовољан, пошто је сценарио написан а да нико од учесника те значајне битке није консултован. Такође није задовољан колико се пажње одбрани отаџбине поклања пажња на телевизијама са националним фреквенцијама. Примјера ради, на РТС се говори о термину Раса Кошарес као да је то био гранични прелаз (!?), а то је уствари једно брдо, доминантна кота у планинском вијенцу Проклетија, гдје је пуно наших војника погинуло. Такође, Душко Шљиванчанин није задовољан што се путем друштвених мрежа јављају разни ликови који обмањују јавност о свом учешћу у значајним биткама из деведесетих година 20. вијека. Треба да проговоре они који су били тамо у средишту ствари, односно очевици догађаја.

Душко Шљиванчанин наводи и дешавање у Гајдобри код Бачке Паланке октобра 2020. године као један позитиван примјер, када је откривен мурал за Александра Н. Кисина (27) који је као припадник 72. специјалне бригаде преминуо у болници од задобијених рана на караули Кошаре. Иако је тог дана била киша и лоше вријеме, стотине пристутних је одало пошту код Дома културе за јунака какав је био Аца Кисин. Он поздравио овакве ствари и жели да их буде још у будућности, јер ако се ми не сјећамо наших истинских јунака, онда ће нам наметати лажне хероје који не постоје.